Sećam se jedne lepe letnje beogradske noći i modne revije na koju sam bila pozvana i koju sam želela da gledam.
Atmosfera moćna, ispunjena iščekivanjem vizuelnog performansa sjajnog mladog kreatora koji se spremao da ode odavde , negde, gde umetnost znači život, negde gde ga njegova autentičnost vodi uspehu a ne podsmehu. Ali to je neka druga priča…
Uživajući u ambijentu prepunom kreativnosti, lepote, smeškala sam se sve vreme i videla da me svi čudno gledaju ( kako i ne bi, pa ko se ovde još smeška ljudima a da ih i ne zna…) ali od miline koju sam osećala, nisam se mnogo obazirala na to. Baš u trenutku kada mi je ta misao prolazila kroz glavu, ugledalasam jednu svoju dragu poznanicu , urbanu damu beogradske kulturne i modne scene . Od srca smo se nasmejane izgrlile. Imale smo taman toliko vremena da se malo ispričamo. Ja njoj o svom novom poslu, a ona meni gde je poslednjih godina i šta radi.
Ljubav je uvek neizostavna tema pa smo se i nje dotakle. I tako dok smo jedna drugoj nabrajale dobre i manje dobre stvari iz života, kažem ja njoj onako šeretski uz osmeh , a u kontekstu naše priče o muškarcima :
„Ljubav mora da boli pa to ti je, ne znam šta bi bilo da ne boli, da li bi to bila ljubav ? „
na šta je ona meni odgovorila :
„ draga moja Ksenija, skroz si u krivu , prava ljubav ne boli . Ona menja oblik, transformiše se , ali nikada ne boli. Bole naša neispunjena očekivanja i neostvarena kontrola nad partnerom, kako god ti to sad zvučalo . Razmisli o tome. I još nešto ,ne napuštaj muziku , ja još uvek čekam jednu moćnu ljubavnu baladu sa tvojim glasom , Bog baš nije štedeo kad ti ga je dao „ .
Izgrlile smo se i obećale jedna drugoj da ćemo prvom prilikom nastaviti našu priču o ljubavi i da ću kad tad snimiti tu baladu .
Zbunila me je potpuno. Ućutala sam jer su svetla počela da se gase i najava revije je počela. Danima nakon toga razmišljala sam o onome što mi je rekla. Zato je ova priča uvod u tekst o ljubavi. Partnerskoj ljubavi.
Uvažavajući svoju umetničko melanholičnu stranu ličnosti , sa razumevanjem koliko je umetniku patnja važna jer iz patnje su nastala najveća umetnička dela, nisam mogla a da se ne nasmejem sama sebi . Shvatila sam da je moja rečenica bila ono što svi već znamo – UVERENJE! ( „ljubav mora da boli „ ).
Krenimo od toga šta unosimo u SVE naše odnose pa i partnerske : svoje vaspitanje pre svega, uverenja, sistem vrednosti, navike… Dakle ,u naše odnose utkani su naši roditelji, bake , deke i svi oni koji su bili uz nas i uz koje smo se formirali kao ljudi. Sve njhove reči i njihova dela utkana su u nas.
Ali najvažnije od svega je šta smo naučili o ljubavi kroz naše odrastanje. Šta je ono što ćemo kroz život zvati – ljubav ?
I tu dolazimo do one ključne tačke svega,a to je porodica. To su naša prva iskustva vezano za ljubav.
Od trenutka kada dodjemo na ovaj svet naše najvažnije biće je majka. Ona je prvi kontakt sa spoljnim svetom – naša nežnost, toplina, zaštita, neko ko nas hrani i brani, osluškuje, čuva..
Ili bi bar tako trebalo da bude( Nisu sve majke iste).
Tu je i otac koji stupa na scenu nešto kasnije kada je i važnije.
Najznačajnija lekcija o ljubavi je ustvari njihov odnos. Verbalni i neverbalni. Tu leži izvor naših izbora partnera –
Ako smo tražili ljubav a nailazili na ćutanje, na distancu – šta mislite kakve partnere ćemo birati ? verovatno distancirane u nekoj meri … ( jer je to jedino što poznajemo)
Ako smo tražeći ljubav, nežnost nailazili na neodobravanje – biraćemo partnere koji će isto tako tu našu potrebu, žudnju nesvesno ( ili svesno ) omalovažavati i pričati kako je ljubav nešto sasvim drugo…
Ako smo ljubav ( čitaj odobravanje ) morali da zaslužimo, šta mislite kakve partnere tada biramo – pa one sa kojima ćemo stalno osećati da moramo nešto da radimo da bismo bili voljeni i da bi nam bilo uzvraćeno … i tako unedogled ..
Razne su varijacije na temu porodice i onoga što smo imali u svom iskustvu kao ljubav i partnerski odnos. Nekada se desi da biramo partnere potpuno suprotno od onoga kakvi su naši roditelji ( suprotno ocu ili suprotno majci ) pa se iznenadimo jednog dana kada shvatimo da smo za partnera birali ustvari „oca „ kakvog nismo imali ili smo birali „ majku „ u vidu partnera koju nismo imali onako kako je nama bilo potrebno. To su uvidi do kojih lako možete da dodjete sami ukoliko samo malo analizirate svoju porodičnu dinamiku.
Partner mora da bude samo to – partner! Ravnopravni član zajednice koja se zove volim te i želim da budem sa tobom. Partner nije ni majka ni otac niti to treba da bude.Nikako!
Svaki odnos da bi opstao ,mora da se neguje. Obostrano. E tu nastaje problem!
Koje to razlike medju partnerima dovedu do kraja ? jer prevare , izdaje , samo su posledica ,a ne uzrok.
Radeći sa parovima, došla sam do jednog uvida koji je bio jako interesantan. Znamo da je komunikacija najvažnija, ali ne ona školska, skoro poslovna ,već ona fina , tanana, ona koju samo ljubavnici dele. Ona ,zbog koje smo odlučili da nekome kažemo – DA , za ceo život. ( ili bar na neko vreme ako nije brak u pitanju ).
Kada postoji problem bilo da je izvan odnosa nastao ili u samom odnosu, tada izlazi na scenu novi nivo komunikacije , one unutrašnje, sa samima sobom ,a to je – kako smo naučili da se nosimo sa problemima :
Neki bi da se sve odmah reši tog trenutka, da bi mogli da se umire jer ne mogu da podnesu neizvesnost, ljutnju partnera ili ćutanje … ali tu nastaje problem , šta ako partner ne rešava svoju uznemirenost na isti način ( možda je on naučio da se izoluje, osami, da pusti da ga prodje …)
Neki „kažnjavaju“ partnera ćutanjem i odsustvom objašnjenja zašto ćute i šta se dešava jer je njima nekad neko ćutao kada su oni hteli da znaju šta nije u redu pa se tako stvara jaz sve dublje i dublje . Druga strana u tom slučaju ( kakav god da je partner ) beži iz odnosa jer mu je već dosadilo da „ baca pasulj“ šta je sad pogrešio … i tako unedogled.
Po meni, nije problem kakobiramo partnere , već kakorešavamo probleme kada se pojave ,jer to su obrasci ponašanja zbog kojih razlike budu „premostive“ ili „nepremostive“.
Razmišljajući šta je dobar put za poboljšanje komunikacije među partnerima, razradila sam jedan interesantan koncept .
Način komunikacije nazvala sam MESTO DUŠE i to svi polaznici mojih radionica već znaju . Mesto duše je mesto ljubavi . Šta god da vam je partner „uradio“ ili vi njemu , razgovor sa ovog mesta menja sve. U narednim tekstovima ću vam više pisati o tome jer sam razradila metod komunikacije sa „mesta duše“. Do tada,
Evo nekih predloga kako dalje :
KAŽITE JASNO ŠTA OČEKUJETE OD SVOG PARTNERA u konkretnim situacijama, nemojte se ljutiti na njega ( nju) što to ne zna ili ne ume , možda jednostavno nema to u svom iskustvu.
NIKADA NEMOJTE POLAZITI OD SEBE u tumačenju tudjih postupaka ( „ja to nikada ne bih uradio/la..“) zato što svako od nas ima različita uverenja, vaspitanje i sve ono što sam nabrojala gore. Kada to shvatite , lakše će vam biti da tražite ono što vam je potrebno u nekom odnosu i manje ćete biti ogorčeni.
POSTAVLJAJTE GRANICE NA VREME, i činite to sa ljubavlju i spremnošću da i vi poštujete njihove. Ako to ne učinite , posle ćete partnere okrivljavati za nešto za šta ste VI odgovorni .
ŠTA GOD DA RADITE, RAZMISLITE ŠTA JE ONO ŠTO ZAISTA ŽELITE ( nemojte se svadjati ako želite mir, nemojte ćutati ako želite nežnost, ne junačite se dok unutra izgarate) . Pratite se i otvorite svoje srce . To je uvek najbolji način za sve odgovore. To će vam uvek pomoći da se setite da volite tog čoveka/ženu.
