Pre neko veče, razgovaram sa jednom poznanicom, lepom, obrazovanom milenijalkom koja voli psihologiju, filozofiju, knjige i život.  Pričale smo o večno aktuelnoj temi – odnosi. Svi mogući. Prijateljski, porodični, partnerski, poslovni… Ipak nekako, odakle god da krenemo sa ćaskanjem, uvek završimo na partnerskim odnosima kojima smo više ili manje zadovoljni. Izuzetno duboka u svom pristupu ljudima i životu inspirisala me je da mali deo našeg razgovora prenesem na papir .

„Šta te najviše okupira ovih dana? O čemu razmišljaš?“ Pitala sam je.

„O jačini neizrečenog…“ rekla mi je.

„Misliš na nemogućnost da nešto izgovoriš iz nekog razloga?” pitala sam ponovo pokušavajući  da razumem šta misli.

„Ne, mislila sam na to koliku težinu ima nešto što (ne) kažeš u odnosu na ono što osećaš i misliš.“ Odgovorila mi je .

„Da li te plaši posledica izgovorenog? Ili ti je teško da ti budeš ta koja donosi neku odluku?“ Nastavila sam dalje svesno ulazeći u „tananu“ zonu našeg razgovora i teme.

„Ne plaše me više posledice, već da ću biti neko ko povređuje druge.“ Odgovorila je.

Nastavile smo naš razgovor, koji neću podeliti sa vama dalje, ali ovo je bila uvertira za ono što sledi.

Mnogi od nas iskusili su slične situacije u određenim  odnosima ( a neki u svim odnosima). Nas dve smo konkretno pričale o partnerskim, ali ovo je zajedničko za sve naše odnose. Interesantno  je koliko ta slika o nama – ko smo, kakvi smo, kakvi želimo da budemo, čemu težimo kao ljudi, može da bude inspirativna, ali u isto vreme i ograničavajuća. Ta igra dualnosti: može – ne može, sme – ne sme, treba – ne treba, moralno – nemoralno, dobro – loše, ispravno – pogrešno,  drži nas u zatvoru.  A zatvor je zatvor, sa i bez rešetaka.

Reč moć meni uvek zvuči primamljivo, priznajem, ali ovaj put nije imala pozitivnu konotaciju.

Veoma često prećutkujemo iz mnogo različitih razloga :

• strah nas je mogućih posledica, jer možda nismo spremni da platimo cenu ishoda. I to je OK! Ne treba sebe kinjiti, jer sve ima svoje vreme i svoj trenutak.

• Nekada ne izgovaramo ono što osećamo i mislimo, jer osećamo krivicu što uopšte to nešto osećamo ili mislimo ( jer nije u našem sistemu vrednosti ).  To je najčešće izraženo baš u partnerskim odnosima, a posledica je uverenja iz porodičnog ambijenta u kome smo naučili sve o odnosima i ljubavi…

• Stid je teška emocija koja čuči duboko u svakome od nas i lako biva probuđena – malo joj treba. Često, kada postoji svest o tome da će naše izgovoreno nekog povrediti, koliko god mi bili razumni i u stanju da nešto kažemo na dobar način, ipak se zaustavljamo, ne izgovaramo to nešto, jer nam je teško podnošljivo saznanje da ćemo time nekog povrediti, ali istina je sledeća:

TIME ŠTO NE IZGOVARAMO (štedimo drugog) MI USTVARI POVREDJUJEMO SEBE,  A DRUGOG JOŠ VIŠE, JER GA NA NEKI NAČIN DRŽIMO U ZABLUDI (ne namerno, naravno) DA JE SVE OK ONAKO KAKO JESTE, KAKO GOD TAJ ODNOS IZGLEDAO.

• Postoji još jedan mogući skriveni razlog iza te rečenice da ne možemo nešto da izgovorimo, jer nam je teško da povredimo drugog, a to je strah da ćemo još nekog izneveriti svojom odlukom da nešto saopštimo – vi najbolje znate koga. I tu se takodje budi stid, a time i osećaj da na to nemamo pravo. Vrlo često u ovoj varijanti, nismo mi ti koji to ne možemo da podnesemo, već neko sasvim drugi? Koga biste razočarali, razmislite, ko to ne bi podneo posledice onoga što biste izgovorili?

• Nekada jednostavno nismo spremni da se suočimo sa bolom koji bi takva situacija donela.

• Manjak samopouzdanja takođe je jedan od razloga zašto nešto ostaje neizrečeno.

Kada govorimo o partnerskim odnosima, pogotovo bračnim odnosima, ova  negativna strana „moći“ neizrečenog ogleda se u tome da  kada predugo blokiramo sebe za svoje potrebe u nekom odnosu, vremenom to postaje način funkcionisanja i u svim drugim odnosima. Manje ili više.   Ako to potraje, mi vremenom  gubimo sebe tj. kontakt sa sobom i svojim potrebama i željama, postajemo neodlučni, nesigurni do tačke neizdržljivosti, čime i naš život gubi svoj najvažniji zadatak, a to je da budemo srećni i zadovoljni!

ZA SVAKI ODNOS ODNOS  – POTREBNO JE DVOJE.  ZA SVE ŠTO SE U TOM ODNOSU ODVIJA – POTREBNO JE DVOJE .  SAMO ZA JEDNU STVAR DOVOLJNA JE JEDNA OSOBA  – ZA KRAJ .

Ovo je najvažnija lekcija koju nas naši roditelji (ili velika većina) nisu naučili. Da odnosi kojima nismo zadovoljni treba da se ZAVRŠE ukoliko im nema pomoći. Tačka. Jedini i dovoljno dobar razlog je – da smo mi tako odlučili .

U prirodi koja nas okružuje kao i u ciklusu života, nešto mora da se destruira da bi nešto novo nastalo. Destruiranje ne znači uvek završavanje  i kraj, to može da bude i transformacija. Da nešto staro nestane, a da se nešto novo drugačije rodi. U tom istom odnosu. Nekada naši partnerski odnosi imaju kapacitet da se promene na bolje, ali  i za to je potrebno dvoje. Plus puno strpljenja, a pre svega ljubavi i volje.

Nastavljajući dalje razgovor sa mojom poznanicom rekla sam joj u jednom trenutku :

„Znaš kako ja zovem te neizgovorene reči koje me dave? Žabe! E sad, ima ih raznih – krastače, skakačice, otrovnice… toliko su gadne!“   Stresla sam se dok sam to govorila prisećajući se svega neizrečenog i te knedla koja često ume da mi stoji u grlu.

„Nemoj samo da gutaš tu žabu dugo kao ja”,  nastavila sam „jer što je brže progutaš, lakše ćeš da svariš.“

„Zar je moguće da ti imaš žabu koju već dugo gutaš?“ bila je iznenađena

„O još kako. Svako guta neku žabu, razlika je samo što neko guta onu malecnu, pa je ni ne oseti, neko krastaču, a neko otrovnicu. Sve dok ne odluči da dosta!“

Smejale smo se obe svojim metaforama, jer bilo ih je još. Nisam neki religiozan tip  i nisam pročitala celu Bibliju, ali svaka knjiga na ovom svetu za mene ima vrednosti zato evo deo divnog citata iz nje:

„Sve ima svoje vreme. Svaka stvar ima svoje vreme pod nebom. Ima vreme kada se rađa i vreme kda se umire; vreme kada se sadi i vreme kada se čupa posađeno; vreme kada se ubija i vreme kada se isceljuje; vreme kada se ruši i vreme kada se gradi; vreme plaču i vreme smehu ; vreme kada se grli i vreme kada se rastaje; vreme kada se gubi i vreme kada se dobija;

A i da čovek jede i pije i uživa u životu , uz svu muku svoju, dar je to Božiji“… ( PROPOVEDNIK, glava 3.)