Sećam se jedne lepe letnje beogradske noći i modne revije koju sam otišla da gledam.
Atmosfera moćna, ispunjena iščekivanjem vizuelnog performansa sjajnog mladog kreatora koji se spremao da ode odavde , negde, gde umetnost znači život, negde gde ga njegova autentičnost vodi uspehu, a ne podsmehu. Ali to je neka druga priča…
U trenutku ugledala sam jednu svoju dragu poznanicu , urbanu damu beogradske kulturne i modne scene . Od srca smo se izgrlile. Imale smo taman toliko vremena da se malo ispričamo. Ja njoj o svom novom poslu, a ona meni gde je poslednjih godina i šta radi.
Ljubav je uvek neizostavna tema pa smo se i nje dotakle. I tako dok smo jedna drugoj nabrajale dobre i manje dobre stvari iz života, kažem ja njoj onako šeretski uz osmeh , a u kontekstu naše priče o muškarcima :
„Ljubav mora da boli pa to ti je, ne znam šta bi bilo da ne boli, da li bi to bila ljubav ?“
na šta je ona meni odgovorila :
„ Draga moja Ksenija, skroz si u krivu , prava ljubav ne boli . Ona menja oblik, transformiše se , ali nikada ne boli. Bole naša neispunjena očekivanja i neostvarena kontrola nad partnerom, kako god ti to sad zvučalo . Razmisli o tome. I još nešto ,ne napuštaj muziku , ja još uvek čekam jednu moćnu ljubavnu baladu sa tvojim glasom „ .
Izgrlile smo se i obećale jedna drugoj da ćemo prvom prilikom nastaviti našu priču o ljubavi i da ću kad tad snimiti tu baladu .
Danima nakon našeg susreta, razmišljala sam o onome što mi je rekla. Zato je ova priča uvod u tekst o ljubavi. Partnerskoj ljubavi. Sve druge ljubavi nisu upitne – ljubav prema porodici, deci, ljubimcima, prijateljima… ali kada dođe do priče o partnerskoj ljubavi, čini mi se svi se malo zamislimo. Nisam mogla a da se ne nasmejem sama sebi,shvatila sam da je moja rečenica ništa drugo do uverenje ( „ljubav mora da boli „ ). Ovakva i mnoga slična ali i drugačija uverenja mogu biti deo porodičnog ambijenta,a to znači da su prenesena na nas ( verbalno, a nekada i neverbalno kroz postupke), ali mogu proizaći i iz ličnog iskustva koje nije bilo prijatno.
Krenimo od toga šta je to što „unosimo“ u SVE naše odnose pa i partnerske : svoje vaspitanje pre svega, uverenja, sistem vrednosti, navike… Dakle ,u naše odnose utkani su naši roditelji, bake , deke i svi oni koji su bili uz nas i uz koje smo se formirali kao ljudi. Sve njhove reči i njihova dela, ali i sve ono što jesmo mi sami.
Ipak, najvažnije od svega je, šta smo naučili o ljubavi kroz naše odrastanje. Šta je ono što ćemo kroz život zvati – ljubav? Dugo sam mislila da postoji neki „zajednički konsenzus“ oko određenih pojmova i reči, pogotovo reči kao što je LJUBAV , ali me je posao psihoterapeuta naučio da različiti ljudi različito definišu i daju različito značenje ne samo pojmovima, već i emocijama, svemu što čini život jednog čoveka.
I tu dolazimo do one ključne tačke svega,a to je porodica. Tu stičemo naša prva iskustva vezano za ono što ćemo kasnije nazivati ljubav. Od trenutka kada dodjemo na ovaj svet naše najvažnije biće je majka. Ona je prvi kontakt sa spoljnim svetom – ona je naša nežnost, toplina, zaštita, neko ko nas hrani i brani, osluškuje, čuva.Tu je i otac koji stupa na scenu nešto kasnije kada je i važnije.
Najznačajnija lekcija o ljubavi je ustvari roditeljski odnos. Verbalni i neverbalni. Tu leži izvor svih naših izbora partnera.
– Ako smo tražili ljubav a nailazili na ćutanje, na distancu – šta mislite kakve partnere ćemo birati ? verovatno distancirane u nekoj meri … ( jer je to jedino što poznajemo)
– Ako smo tražeći ljubav, nežnost nailazili na neodobravanje – biraćemo partnere koji će isto tako tu našu potrebu, žudnju nesvesno ( ili svesno ) omalovažavati i pričati kako je ljubav nešto sasvim drugo ( što za njih možda zaista i jeste, ali to ne mora biti naša istina).
– Ako smo ljubav ( čitaj odobravanje ) morali da zaslužimo, šta mislite kakve partnere tada biramo – pa one sa kojima ćemo stalno osećati da moramo nešto da radimo da bismo bili voljeni i da bi nam bilo uzvraćeno … i tako unedogled ..

Razne su varijacije na temu porodice i onoga što smo imali u svom iskustvu kao ljubav i partnerski odnos. Nekada se desi da biramo partnere potpuno suprotno od onoga kakvi su naši roditelji ( suprotno ocu ili suprotno majci ) pa se iznenadimo jednog dana kada shvatimo da smo za partnera birali ustvari „oca „ kakvog nismo imali ili smo birali „ majku „ u vidu partnera koju nismo imali onako kako je nama bilo potrebno. Desi se i sledeće- da se stvori jedna idealizacija oca (koji je možda zaista i u realnosti dobar i brižan otac) pa žene ostaju „večite devojčice“ koje se ili udaju za „tatu“ ili ostanu same jer „ niko nije tako dobar muškarac kao što je to bio tata“ i slično… To su uvidi do kojih lako možete da dodjete sami ukoliko samo malo analizirate svoju porodičnu dinamiku. Zato je važno da napomenem sledeće:
Partner mora da bude samo to – partner! Ravnopravni član zajednice koja se zove „volim te i želim da budem sa tobom“. Partner nije ni majka ni otac niti to treba da bude.On može da poseduje neke osobine (roditelja) koje cenimo i koje su u našem sistemu vrednosti, ali je od izuzetnog značaja razumeti i učiti šta čini jedan ravnopravni – partnerski odnos.
Zaljubljujemo se lako, uživamo u emocijama još lakše, ali svaki odnos da bi opstao ,mora da se neguje. Obostrano. E tu nastaje problem!
Koje to razlike medju partnerima dovedu do kraja? jer prevare, izdaje, samo su posledica,a ne uzrok.
Radeći sa parovima, došla sam do uvida koji su bili jako interesantni pa evo jedne vežbe koju često dajem svojim klijentkinjama koje imaju problema u vezama: zamolim ih da napišu šta žele od partnerskog odnosa i kako žele da njihov partnerski odnos izgleda. A onda i da napišu koje osobine i karakteristike žele da njihov muškarac ima. To obično izgleda ovako :„ želim da mi partner u vezi bude veran, posvećen, privržen… a onda kada treba da napišu o partneru, napišu – želim dinamičnog avanturistu, koji je pun energije i života, proaktivan , vredan i slično…
E pa drage moje dame ako znate muškarca koji je posvećen i provodi svo svoje vreme sa vama posvećen vašoj ljubavi, a sa druge strane je avanturista, koji zarađuje, koji je veran i vredan – javite mi. Dakle, vrlo često devojke, žene i same budu zbunjene sa kontradiktornosti koju sagledaju radeći ovu vežbu. Jednom rečju, može jare i pare, ali za to je potrebno puno truda i rada. I tu dolazimo do drugog uvida za koji smatram da je najveći problem u vezama ( naravno ne morate se složiti sa mnom, ovo je samo moje viđenje stvari):
Već i vrapci na grani znaju kako je komunikacija među partnerima najvažnija. Ali ja ovim mislim na onu finu, tananu vezu, onu koju samo ljubavnici dele. To je ono „nešto“zbog kog smo odlučili da nekome kažemo – DAza ceo život ( ili bar na neko vreme ako nije brak u pitanju ).
Partnerski odnos ustvari počinje da se narušava onog trenutka kada se desi problem. Bilo da je nastao izvan odnosa ili u samom odnosu, on donosi jedan novi oblik komuniciranja koji ume da napravi totalni raskol, a u direktnoj je vezi sa tim – kako smo naučili da se nosimo sa problemima :
– Neki bi da se sve odmah reši istog trenutka, da bi mogli da se umire jer ne mogu da podnesu neizvesnost, ljutnju partnera ili ćutanje … ali tu nastaje problem , šta ako partner ne rešava svoju uznemirenost na isti način ( možda je on naučio da se izoluje, osami, da pusti da ga prodje …)
– Neki „kažnjavaju“ partnera ćutanjem i odsustvom objašnjenja zašto ćute i šta se dešava, jer je njima nekad neko ćutao kada su oni hteli da znaju šta nije u redu pa se tako stvara jaz sve dublje i dublje . Druga strana u tom slučaju ( kakav god da je partner ) beži iz odnosa jer mu je već dosadilo da „baca pasulj“ šta je sad pogrešio … i tako unedogled.
– Neki padaju u vatru ako partner nije spreman da ih bezrezervno podrži u svemu, šta god to bilo jer „ ako me voliš, valjda si na mojoj strani“i histerišu i testiraju partnerove granice na sve moguće načine, ali šta ako druga strana ne može da podnese toliku količinu „histerije“ i beži od toga, što onda ovog partnera uvodi u još veći kolaps( ti mene ustvari ne voliš )
Po meni, nije problem tolikokakobiramo partnere , već kakorešavamo probleme kada se pojave,jer to su obrasci ponašanja zbog kojih razlike budu „premostive“ ili „nepremostive“.

Naravno da je priča o ljubavnim odnosima ipak malo više začinjena raznim elementima. Ovo je deo priče o OČEKIVANJIMA u jednom odnosu. Naravno da svi u početku tolerišemo sve, ali znate i sami da to traje NEKO VREME ali ne i SVE VREME. U redu je da imamo očekivanja, problem je samo da li smo ih svesni.U želji da ovaj tekst inspiriše čitaoce, evo nekih predloga, kako negovati vezu sa partnerom:
1. Pre svega dobro razmislite da li želite da investirate svoju energiju, trud i rad u neki odnos i u kojoj meri to želite. Ako je vaš odgovor – želim, onda čitajte dalje. Ako je vaš odgovor – onako, onda pročitajte tekst iz radoznalosti. Ako je vaš odgovor – ne želim, onda znate šta vam je činiti – ovaj tekst vam nije potreban, već je potrebno da onoj drugoj strani iskreno kažete šta (ne)želite od odnosa u kome ste.
Za one koji su u vezi i žele da unaprede kvalitet odnosa ili da porade na istom evo par preporuka:
– KAŽITE JASNO ŠTA OČEKUJETE OD SVOG PARTNERA u konkretnim situacijama, nemojte se ljutiti na njega (nju) što to ne zna ili ne ume , možda jednostavno „to nešto“ nema u svom iskustvu.
– U razgovoru, komunikaciji, NIKADA NEMOJTE POLAZITI OD SEBE u tumačenju tudjih postupaka ( „ja to nikada ne bih uradio/la..“), zato što svako od nas ima različita uverenja, vaspitanje, razumevanje i tumačenje svega o čemu sam ranije govorila. Kada to usvojite, lakše će vam biti da tražite ono što vam je potrebno u nekom odnosu i manje ćete biti ogorčeni.
– POSTAVLJAJTE GRANICE NA VREME, i činite to sa ljubavlju i spremnošću da i vi poštujete njihove. Ako to ne učinite , posle ćete partnere okrivljavati za nešto za šta ste VI odgovorni.

– ŠTA GOD DA RADITE, RAZMISLITE ŠTA JE ONO ŠTO ZAISTA ŽELITE U ODNOSA U KOME STE ( nemojte se svadjati ako želite mir, nemojte ćutati ako želite nežnost, a nedostaje vam, ne junačite se dok unutra izgarate, jer biti ranjiv i pokazati to partneru je izraz ljubavi, a ne slabosti. Pratite se i otvorite svoje srce . To je uvek najbolji način za sve odgovore. To će vam uvek pomoći da se setite da volite tog čoveka/ženu.

U susret danu zaljubljenih i svim ljubavima koje smo imali, koje smo želeli, a nismo ostvarili, moja poruka onima koji u ovom trenutku možda nisu na dobrom mestu kada je ljubav u pitanju, je sledeće:
Svako ko vas je nekada činio srećnim/srećnom, zaslužuje vaše poštovanje bez obzira kako se taj odnos završio. Zato u duši oprostite prošlosti i otvorite svoje srce za ljubav. Ljubav dolazi onda kada obituje u nama samima i kada se vrati vera da za svakog od nas na ovom svetu postoji „srodna duša“. Neki su samo malo srećniji jer dožive tu ljubav ranije, neko kasnije, ali niko još nije otišao sa ovog sveta, a da makar na trenutak nije osetio ljubav „srodne duše“, šta god to za svakoga od nas značilo. Veru vraćamo kroz spremnost da uvek iznova otvoramo svoje srce i volimo svom snagom, bez obzira gde nas taj put vodi. Jednom davno, jedna divna osoba koja je prošla kroz moj život, rekla je : „Ksenija, nikada ne okrećite leđa ljubavi“ pa u to ime- slavite je! Ako nemate partnera, pozovite svog najboljeg prijatelja, prijateljicu. Nazdravite konceptu ljubavi i slavite je kad god vam život tu priliku pruži.

Ksenija Mijatović
Ma psiholog i Integrativni psihoterapeut
www.dobremisli.com